Анели Мари „Ана” Франк је била млада жена, немачка Јеврејка најпознатија по свом постхумно објављеном Дневнику, у ком описује две године које су она и њена породица провели кријући се у Амстердаму. Анин дневник је можда највише читано дело из литературе о Холокаусту у свету.
Рођена је 1929. године у Франкфурту, Немачка. Њена породица је побегла у Амстердам да би избегла нацистички прогон. Тридесетих година прошлог века, њен отац је створио успешан бизнис. Франкови су остали у свом предратном стану све док старија кћерка Марго није добила званични позив да се јави у нацистички радни логор 1942. године. Реализујући план који су имали за касније током рата, породица је почела да се крије у тајном делу пословне зграде Аниног оца Ота Франка. У скривању су им се придружили Отов пословни партнер Херман ван Пелс као и његова супруга Аугуста и син Петер.
Током тог времена, Ана је писала о својим искуствима током скривања и о одрастању ње као радозналог тинјеџера. У пролеће 1944. године, након што је чула ратне емисије које су тражиле приче о окупацији из прве руке, Ана је почела да уређује и преправља одељке, а такође је променила и стил и тему. Поред описивања свакодневног живота у њиховом скровишту, Ана се освртала и на свој национални и религијски идентитет и зрелије теме, укључујући и тежак однос с мајком, романсу с Петером ван Пелсом и физичке промене у адолесценцији.
4. августа 1944. године, када је Ана имала 15 година, по дојави су упали у скровиште Франкових, а породица је ухапшена и затворена у транзитни логор Вестерборк. Следећег месеца су депортовани у Аушвиц. Октобра 1944, Ана и Марго су послате у Берген-Белзен где су обе умрле од тифуса у марту 1945, само неколико недеља пре ослобађања логора. Ото Франк је био једини члан породице који је преживео Холокауст.
Након рата, Мип Гис, једна од холандских хришћанки која је помагала у скривању Франкових, дала је Оту Анине дневнике које је сачувала. Ото Франк их је преуредио у књигу под називом Дневник младе девојке, који је први пут објављен у Холандији 1947. године, а потом преведен на више од 50 језика. Кућа у којој су се крили у Амстердаму, Принзенграхт 263, постала је музеј који има хиљаде посетилаца сваке године.
