Пољски адвокат Рафаел Лемкин развио је појам геноцида
делимично као одговор на Холокауст, али такође и као одговор на претходне
примере у којима је он сматрао да су целе нације и етничке и религијске групе
биле мете уништења. Исто тако, откад се догодио Холокауст, почињено је неколико
геноцида. Међутим адвокати, историчари и научници друштвених наука се не слажу
увек око тога да ли је појам релевантан за одређене ситуације и да ли може да
се односи на друге појмове/дефиниције, као што је на пример „злочин против
човечности”.
У децембру 1948 године, Генерална скупштина Уједињених нација је
усвојила Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида која је
установила геноцид као злочин према међународном праву. Конвенција наводи пет
активности које, појединачно или заједно, могу да чине геноцид:
- убијање чланова групе,
- проузроковање озбиљних телесних или менталних оштећења члановима групе,
- намерно отежавање услова живота групе срачунато на то да
доведе до њеног физичког уништења у целини или делимично,
- наметање мера које имају за циљ да спрече рађање унутар групе,
- присилно пребацивање деце из групе у другу групу.
Међународна надлежна тела су од Холокауста утврдила
три догађаја као геноцид:
Међународни
кривични трибунал за Руанду утврдио је да је убијање народа
Тутси и умереног дела народа Хуту у Руанди 1994. године било геноцид. Током
приближно 100 дана између априла и јула 1994. године, између 500.000 и
1.000.000 становника Руанде, међу којима већином припадници народа Тутси,
убијено је од стране чланова милиције народа Хуту (Интерахамве),
председникове гарде и обичних цивила који су веровали пропаганди преко радија,
која их је терала на убијање. Починиоци геноцида су махом убијали своје
жртве лицем у лице, мачетама и батинама, често у њиховим домовима или црквама у
које су побегли тражећи уточиште. Иако је многима унутар Руанде било јасно да
је насиље неизбежно, напредовање геноцида је било неконтролисано три месеца док
је међународна заједница водила дебату да ли насиље представља геноцид.
Поред тога, покољ босанских муслимана од стране босанских Срба у Сребреници у
Босни 1995. године, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, као и Међународни суд правде,
сматрали су геноцидом.
У новембру 2018. године, Ванредна већа у судовима Камбоџе,
подржана од стране УН, изјаснила су се да су Црвени Кмери, радикални
комунистички режим који је владао Камбоџом између 1975 and 1979. године, починили геноцид против муслиманске чамске
вијетнамске мањине у тој земљи.
То не значи да друге епизоде масовних злочина не би могле да се квалификују као
геноцид из академске перспективе. Надаље, злочини који можда не испуњавају
законску дефиницију геноцида и који би се боље квалификовали као „злочини
против човечности” или „ратни злочини” могу бити једнако разарајући. Дебате о
дефиницијама и природи одређених злочина су важне и неопходне, али не може бити
дискусије која покушава да рангира патње жртава.
На крају, иако је усвајање Конвенције о геноциду било велики и значајни помак у развоју међународног права, то није било једино завештање Холокауста. Свест о трајности трауме коју су документовали преживели из Холокауста продубила је нашу свест да ефекти насиља могу да трају. То је помогло преживелима и другима да развију стратегије за поновну изградњу живота након ужаса.
