Бермудска конференција из априла 1943. године је била састанак влада Сједињених Држава и Британије, осмишљена као одговор на нарастајући притисак на Рузвелтову администрацију да предузме мере против све јачег прогона и убистава европских Јевреја. У јесен 1942. године, Герхард Ригнер из Светског конгреса Јевреја је пренео вести о немачком плану за убијање европских Јевреја рабину Стивену Вајзу, угледном јеврејском вођи у Сјењињеним Државама. Стејт департмент САД-а је невољно потврдио извештај, Вајз је организовао митинг у Медисон Сквер Гардену у Њујорку и лично лобирао код Рузвелта.
Сама конференција је међутим, била више вежба из односа с јавношћу него суштинска дискусија о могућностима спасавања. Бермуди су изабрани као удаљена локација да би се спречило веће медијско извештавање. Као и на Евијанској конференцији 1938. године, агенда је била договорена унапред и искључивала је „радикалне” мере као што су повећање имиграционих квота за Сједињене Државе или Мандат над Палестином. Делегације су чак одбиле да разговарају о слању пакета помоћи затвореницима у логорима. Уместо тога, учесници су дискутовали о оживљавању Међувладиног комитета за избеглице, тела установљеног у Евијану да би преговарало с нацистичком Немачком, иако у трећој години рата није било стране са којом би се преговарало. Конференција није постигла ништа.
