Нацистички прогон Јевреја почео је у априлу 1933. године са „Законом о обнављању цивилне службе у Немачкој” који је „политички неподобне” запослене сматрао неодговарајућим за службу. Он се касније развио како у државне тако и у савезне законе који су искључивали Јевреје и друге не-Аријевце из одређених професија, организација, академских институција и подручја друштвеног живота и уметности, укључујући наступе на сцени или екрану. Нирнбершки закони, који су легално забрањивали друштвене и личне контакте између Јевреја и не-Јевреја, били су нарочито важан део овог процеса.
Професионалне и друге организације су такође доносиле антијеврејске мере испред закона који су од њих то захтевали и тај је процес познат као [кумулативна радикализација].
[Кумулативна радикализација: термин скован од стране немачког историчара Ханса Момзена који описује како немачке компаније, професионалне организације па чак и локална места премашују директиве нацистичког режима у искључивању Јевреја из немачког друштва.]
