Када су нацисти приморали Јевреје да иду у гета, они су формирали савете састављене од истакнутих чланова заједнице како би пружали основне социјалне услуге за становнике гета, комуницирали с немачким властима и обезбедили да се нацистичке наредбе и прописи примењују.
После неког времена, нацисти су тражили од начелника ових савета, који су се звали Јеврејски савети (Judenräte на немачком, једнина: Judenrat) да састављају спискове Јевреја за депортацију. Оне вође Јеврејских савеза које су одбијале то да раде, склањане су са својих позиција, ако нису убијане, а замењивали су их појединци који су испуњавали захтеве Немаца.
Адам Черњаков, начелник Јеврејског савета Варшавског гета, починио је самоубиство 22. јула 1942. године, радије него да помаже у затварању Јевреја. Друге вође Јеврејских савета сарађивали су с Немцима у нади да ће чинећи тако, моћи да спасу бар неке од Јевреја у њиховим гетима. У септембру 1942. године, Мордехај Хаим Румковскииз Гета у Лођу тражио је од становника гета да га подрже у депортацији деце и старих људи и да га пусте да „одсече удове како би спасио тело”.
У многим случајевима, чланови Јеврејских савета радили су са јеврејским подземљем и тако помагали својим гетима.
У нацистичким концентрационим логорима, одређени затвореници које су звали „капо”, који су имали задатак да врше надзор, често су оптуживани за бруталност, обимно документовану у послератним сведочењима и мемоарима. Након рата, одређени чланови Јеврејских савета и „капе” су изведени на суђења у Пољској и другде, као и пред судове части у Логорима за расељена лица у Немачкој, Аустрији и Италији. Бројни „капе” су такође били оптужени и суђено им је у Израелу.
