Након немачке инвазије на Совјетски Савез 1941. године, нацистичке СС Оперативне групе или покретни одреди за убијање, започели су са систематским погубљењем Јевреја на освојеним територијама СССР-а. Та масовна убјања је спроводио стрељачки одред, али је ускоро утврђено да та техника није ефикасна.
СС јединице су потом утврдиле да је тровање гасом, које се раније користило за убијање особа с физичким и менталним инвалидитетом, ефикасније средство за убијање великог броја људи у кратком временском периоду. Док су логори Операције Рајнхард (Треблинка, Белзец и Собибор), као и Хелмно, користили угљен-моноксид, што је развијено у Програму еутаназије, Аушвиц и Мајданек су користили Циклон Б, комерцијално доступни пестицид, након што су експерименти на совјетским ратним заробљеницима и пољским затвореницима показали његову ефикасност.
Јасно је такође из савремених изјава починилаца да су неки од њих сматрали операције убијања, нарочито жена и деце, тешким за подношење. Постоје такође изјаве о војницима који су намерно изостајали из стрељачких одреда, као и о злоупотреби алкохола као механизму за превазилажење проблема. То би могао бити чинилац приликом доношења одлуке о већем коришћењу гаса. У исто време, не постоји никаква евиденција о било ком Немцу који је кажњен због одбијања да учествује у операцијама убијања.
