Када је Источни фронт пропао у лето 1944. године, нацисти су почели да премештају затворенике у логоре успостављене на западу окупиране Пољске, према и у Рајху. Када је после јесени дошла зима, на хиљаде изгладнелих затвореника је евакуисано на запад, углавном пешке (некада у непокривеним вагонима) и обучених ни у шта друго до у своје танке логорске униформе. Немачким трупама је било наређено да убију сваког затвореника који није могао да држи корак или да изађе из вагона. Поред тога, хиљаде њих је страдало од изгладњивања, исцрпљивања и изложености температурама које су зими падале испод -17 степени Целзијуса. Ова кретања су постала позната као маршеви смрти.
Евакуације су се спроводиле из три разлога: да би се спречила Црвена армија у ослобађању сведока нацистичких злочина (као што се догодило у Мајданеку јула 1944. године), да би се сачувала могућа радна вредност затвореника и из уверења да би се јеврејски затвореници могли користити као таоци или адут у преговорима са Савезницима.
Биланси Маршева смрти су међу најмучнијим билансима Холокауста. Преживели се сећају исцрпљујућег темпа и сталне бруталности. Рута једног од последњих маршева смрти из Аушвица, јануара 1945. године, може се пратити преко масовних гробница оних које су пронашли пољски сељаци и људи из градова дуж руте.
