Албанија је била јединствена међу нацијама у Европи по томе што је имала бројнију јеврејску популацију 1945. године него 1938. године. То се догодило услед кодекса толеранције и гостопримства који се назива Беса, што значи „одржати обећање”, а који посетиоце ставља под заштиту локалне заједнице.
Године 1938. било је око 200 Јевреја у Албанији, веома мали део укупне популације од само 800.000 Албанаца, од којих су већина били муслимани. Број Јевреја је драстично порастао на око 1800 када су стигле јеврејске избеглице из Немачке, Аустрије, Србије, Грчке и Југославије, у транзиту ка Америци, Турској и Мандату над Палестином.
Албанију је 1939. године напала Италија. Италија је покушала да уведе расне законе али није тражила од Јевреја да носе идентификационе ознаке нити им је било забрањено прослављање јеврејских празника. Косово је 1941. године ушло у састав Велике Албаније, а Немци су тражили да Италијани предају око 500 Јевреја из региона. У стварности, само око шездесет Јевреја је убијено заједно с групом других затвореника који су означени као „непожељни странци”. Јеврејске избеглице су стављене у такозвана „поља концентрације” близу Кавале, а око 100 јеврејских домаћинстава из Приштине је одведено у Берат. Напослетку, око 400 Јевреја, претежно избеглица, депортовано је у Берген-Белзен, где је око 177 њих настрадало.
У септембру 1943. године, након Мусолинијевог пада, Албанија је прешла у посед Немачке. Немци су захтевали листу Јевреја, али су албанске власти одбиле да то да испуне. Када су Немци покушали да похапсе Јевреје из Валоне, партизани су спречили ту операцију показујући да имају контролу над околним селом. На другим местима, покушаји Немаца да пронађу Јевреје како би их депортовали осујећени су одбијањем Албанаца да сарађују. Један од спасилаца, Лиме Бала, описао је за Јад Вашем, израелски Холокауст меморијални центар, како су Албанци крили своје јеврејске штићенике на једноставан начин:
Били смо сиромашни, нисмо имали чак ни трпезаријски сто, али никада им нисмо дозволили да плате за храну и склониште. Ишао сам у шуму да сечем дрва и доносим воду. Гајили смо поврће у башти па смо сви имали доста да једемо. Јевреји су се крили у нашем селу петнаест месеци. Облачили смо их као фармере, као што смо ми били. Чак је и локална полиција знала да сељаци крију Јевреје.
