Антисемитизам је постојао у свакој земљи Европе, у некој мери. Нацистичка верзија антисемитизма је међутим комбиновала три основне карактеристике антијеврејског уверења: традиционални хришћански антисемитизам, економско и национално противљење јеврејској еманципацији и социјалној интеграцији и расни антисемитизам заснован на концепцији „крви”. Опстајање ових уверења је делимично одговорно за наметање антијеврејских закона у Мађарској пре немачке инвазије из 1944. године, антисемитске политике влада предратне Пољске и спремност западноевропских званичника да идентификују и концентришу Јевреје ради депортације.
Хришћанско учење је вековима представљало Јевреје као „Христове убице” које су одбијале да чују „истину” Јеванђеља. Јеврејима су биле забрањене јавне канцеларије и физички су нападани и убијани. Погроми су били уобичајени, нарочито на Истоку, где је прича о Распећу (и повратку пићу након уздржавања током Великог поста) била често варница која је изазивала нереде. Протестантизам је мржњу према Јеврејима пропагирао кроз Реформацију: Мартин Лутер је говорио против Јевреја и њиховог „слепила и бесног срца”.
Често поклапање Ускрса и Пасхе чинило је Јевреје лаким за идентификацију: вековима се појављивала клевета крви, тврдећи да су Јевреји отимали хришћанску децу и користили њихову крв за прављењемаце.
Нереди у Јорку 1190. године били су типичан пример насиља над Јеврејима у периоду Крсташких ратова. 1290. године, Едвард I је протерао све Јевреје из Енглеске и они се нису вратили све до седамнаестог века. Моге друге земље су следиле овај пример током неколико наредних векова. Хришћански антисемитизам је био широко распрострањен у местима и селима Источне Европе над којом су нацисти извршили инвазију од 1939. до 1941. године, нарочито у Руском царству деветнаестог века.
С Просветитељством је настао нови облик мржње према Јеврејима. Јевреји у Европи, у средњевековном периоду, били су присиљавани да живе у подручјима познатим као гета. Како је религијско уверење почело да се замењује уверењима о универзалној хуманости и правима, многе јеврејске заједнице су пуштене из гета и почеле су да живе и раде међу нејеврејском популацијом. Књижевна култура јудаизма, комбинована с начинима на које су Јевреји присиљавани да се баве одређеним занимањима као што је позајмљивање новца, учинили су Јевреје веома добро опремљеним за просперитет у модерном добу, а то је пробудило озлојеђеност. У комбинацији с њиховим сталним опирањем да се у потпуности асимилују, ера национализма је на њихов успех и транснационални идентитет гледала са сумњом. Како су Јевреји стицали политички утицај с правом гласа у многим западноевропским нацијама, то је водило ка страху и мржњи.
Обе ове постојеће струје мржње према Јеврејима комбиновале су се у деветнаестом веку с преовлађујућим уверењима о биолошкој „расној” разлици и идејом социјалног дарвинизма, веровања да ће само снажне и чисте нације преживети и да су стерилизација па чак и убиство „неодобних” пут до тога. Модерни антисемитизам је на Јевреје гледао као на људе који поседују страну и у великој мери упитну лојалност према њиховим националним државама.
Градоначелник Беча пре Првог светског рата, Карл Лугер, био је нарочити заступник ове врсте антисемитизма и скоро сигурно је утицао на младог Адолфа Хитлера током његовог боравка у Бечу.
Нацистички антисемитизам, како га је Хитлер поставио у књизи „Моја борба” и пропаганди Трећег Рајха, заснивао се на свим овим елементима. Холокауст су спроводили појединци широм Европе на које су утицала нека или сва ова уверења.
