Жртве Холокауста биле су експлоатисане на различите начине. Најочигледније, они који нису убијени по доласку били су приморавани на робовски рад с намером да се израбљују до смрти. Записник с Ванзејске конференције 1942. године односи се на формирање „радничких чета” које би обезбеђивале „природни губитак” великог броја људи.
Затвореници у логорима су запошљавани на фармама, у фабрикама и на рударским операцијама које су водиле немачке компаније, при чему је зарађени новац ишао СС јединицама. Логори за принудни рад нису правили „селекцију” међу својим затвореницима, него су их све упошљавали без обзира на године или пол.
Постојао је такође систематски процес крађе од жртава. Од депортованих у логоре се захтевало да узму кофере и обележе их својим именима и местима порекла. Када би новопридошли логораш био убијен или регистрован у логору, остали затвореници су сортирали његове ствари. Оне су биле или транспортоване у Немачку или мењане за новац за СС јединице.
Сведочења из логора описују велико богатство и прилике за корупцију од стране СС јединица у тим подручјима за сортирање, која су се звала [Канада] у комплексу Аушвица.
Тела жртава су такође скрнављена ради профита. Златни зуби су вађени и топљени, а коса која је бријана с глава жртава коришћена је за прављење чарапа за посаде подморница и учвршћиваче тканине. Затвореници у неким логорима су коришћени за медицинске експерименте, често без икакве научне вредности. Сексуално насиље је такође било широко распрострањено.
[Канада: назив који су затвореници дали подручјима у логорима у Аушвицу у којима су се сортирале ствари депортованих. Назив је изведен из перцепције да је земља Канада нудила прилику за материјални комфор. Музеј у Аушвицу сада приказује многе од ствари пронађених у тим подручјима након ослобођења, укључујући више од 39.000 m³ ципела и скоро 4.000 кофера, иако то представља само део имовине која је процесуирана током трајања трогодишње укључености логора у Коначно решење.]
