Када су се прогон и угњетавање Јевреја од стране нацистичке Немачке интензивирали у Немчакој и окупираној Европи раних година Другог светског рата, детаљи о затварању Јевреја у гета и потом њиховим депортацијама у концентрационе логоре, достављани су и Владама Савезника и медијима од стране међународних јеврејских организација и влада у егзилу окупираних земаља. Иако ови извештаји нису увек били сасвим прецизни, општа слика о распрострањеном прогону је била јасна.
Већ 7. децембра 1939. године, новине New York Times су на истакнутом месту објавиле јавни протест извршног одбора Светског јеврејског конгреса против чињенице да се пољски Јевреји протерују у „резерват” у Лублинском округу Пољске где су изложени изгладњивању и нехуманом поступању.
Две године касније, 30. јуна 1942. године, исте новине објављују чланак под насловом „Нацисти су убили 1.000.000 Јевреја”, у коме Светски јеврејски конгрес износи информације које је добио од пољске владе у Лондону, да су нацисти успоставили „огромне кланице за Јевреје” у Источној Европи.
Слични чланци су се појавили у британској штампи: у јуну 1942. године, новине Daily Telegraph су објавиле чланак који описује судбину европских Јевреја као „највећи масакр у светској историји”, иако су то учиниле на петој страни новина које су имале укупно шест страна.
Августа 1942, Стејт департмент САД-а и британско Министарство спољних послова су из телеграма који је послао Герхарт М. Ригнер, женевски представник Светског јеврејског конгреса, сазнали за план немачке владе да „сви Јевреји у земљама које је окупирала или контролише” Немачка „треба након депортације и концентрисања” на истоку „да буду истребљени ради решавања јеврејског питања у Европи једном за свагда.”
