Немачки званичници су идентификовали Јевреје с пребивалиштем у Немачкој путем редовних евиденција које води модерна држава. Користили су евиденције пописа, пореске пријаве, листе чланова синагоге, парохијске записе (за преобраћене Јевреје), рутинске али обавезне полицијске обрасце за регистрацију, испитивања рођака и информације добијене од комшија и општинских службеника.
На територији коју је окупирала нацистичка Немачка или њени партнери из Осовине, Јевреји су у великој мери идентификовани преко пописа чланова јеврејске заједнице, индивидуалних докумената за идентификацију и полицијских евиденција, као и локалне обавештајне мреже. Немачки расни закони су идентификовали као „Јевреја” свакога са троје или више јеврејских баба и деда, без обзира на њихов религијски идентитет или практиковање вере. Прелазак у хришћанство је проглашен нелегитимним уназад две генерације, чиме су се формализовале и установиле нацистичке расне теорије.
