Гета су били окрузи градова и места у окупираној Источној Европи у којима су Јевреји приморавани да живе одвојени од шире популације. Велика већина гета била је смештена у Пољској коју су окупирали Немци и на територијама које су припадале Совјетском Савезу пре немачке инвазије 1941. године.
Научници се не слажу о местима гета у нацистичком плану за европске Јевреје. Неки тврде да су она били намерни корак ка уништењу, концентрисањем Јевреја на одређеним местима. Други тврде да велика варијација у развоју и одржавању гета сугерише да су она можда у почетку била замишљена као локалне мере у одговору на инвазије на подручја са великом јеврејском популацијом. До Другог светског рата, Пољска и Совјетски Савез су имали највеће јеврејске популације у свету.
Први гето је установљен у месту Пјотрков
Трибуналски 1939. године, након немачке инвазије. Последњи гето који је требало
ликвидирати био је онај у Лођу/Лицманштату, августа-септембра 1944. године.
Многа гета су била затворена, тј. окружена зидовима, али друга, као што су
Бенђин и Сосновјец, била су „отворена”, што је омогућавало Јеврејима да иду на
посао или слично, у друга подручја. Највећи гето је био у Варшави, где је
заједно било затворено више од 400.000 Јевреја. Од лета 1942. године,
нацистичке власти су почеле да депортују велики број Јевреја у логоре смрти,
ради уништења, а следеће године су започели процес ликвидације гета и
депортовање преосталих Јевреја.
