Нацистички расни закони су класификовали ко је био јеврејског порекла и ко није био дуж „расних линија”, на основу погрешне претпоставке да је јеврејски идентитет био биолошко наслеђе. Од 1939. до 1945. године, од многих Јевреја широм Европе се тражило да носе беџеве и ознаке које су их идентификовале као Јевреје, како би олакшали спровођење нацистичких расних закона. То је обезбеђивало оно што је Хејдрих описивао као „контролу над Јеврејима кроз будно око целе популације.” Поред тога, јеврејски затвореници из концентрационих логора су увек идентификовани као Јевреји уз помоћ система обележавања затвореника обојеним троугловима. Иако је фраза „Жута звезда” постала важан симбол Холокауста, много је прецизније говорити о „јеврејским ознакама” него о Жутој звезди, јер су се дизајн и боје разликовали.
Од Јевреја се тражило да носе посебну одећу или боје вековима пре Холокауста. Најранији забележени примери коришћења ознака за идентификацију Јевреја долазе из Багдада у деветом и десетом веку наше ере. Први забележени пример коришћења у Европи датира од Четвртог латеранског сабора из 1215. године, непосредно пре таласа антијеврејског насиља и протеривања. Коришћење ознака или одеће за идентификацију оснажило је поделе међу заједницама и учинило Јевреје лако уочљивим метама прогона и насиља.
Током Холокауста, јеврејски затвореници у логорима су приморавани да носе Давидову звезду направљену комбиновањем жутог троугла (који је означавао да су сматрани Јеврејима према нацистичким расним законима) с другим троуглом различите боје која је означавала њихов конкретни „прекршај”. Већина Јевреја је класификована као „политички” затвореници па је њихова ознака прављена од црвеног троугла (боја додељена политичким затвореницима) и жутог троугла испод њега.
Од Јевреја у Генералном губернаторству (окупирана Пољска која није била непосредно инкорпорирана у Немачку) се захтевало да носе ознаке за идентификацију од новембра 1939. године. Ознака је била бела трака за надлактицу с плавом Давидовом звездом и морали су је носити сви Јевреји старији од 10 година. Сличне мере су важиле за Јевреје који су живели у СССР-у након немачке инвазије у јуну 1941. године.
У Немачкој и Рајху, 1938. године се предлагала идентификација Јевреја беџевима или ознакама, али су ти предлози били одбијени с образложењем да би то водило ка стварању гета. До 1. септембра 1941. године Јевреји који су живели у Рајху нису морали да носе жуту звезду. Убрзо након тога, први јеврејски Немци су депортовани на Исток. Јевреји у гетима Вартеланд и Шлезија су приморавани да носе ознаке много раније. Словачка и Румунија су такође увеле звезду у септембру 1941. године.
Другде, звезда је била уведена у Белгији, Холандији и Француској окупираној од стране Немаца у пролеће 1942. године, као део масовних депортација јеврејског становништва. Августа 1942. године, донет је декрет којим се захтевало увођење звезде у Бугарској, али је њу заправо носило релативно мало Јевреја. Последња земља која је наложила ношење звезде била је Мађарска у марту 1944. године, након немачке инвазије на земљу.
