Евијанска конференција у јулу 1938. године није успела да постигне никакве суштинске резултате јер земље нису биле вољне да изазивају домаћу опозицију или ризикују друге спољнополитичке последице да би прошириле своје имиграционе квоте. Једина земља која је нешто предузела, Доминиканска Република, била је сувише мала да прими више од делића хиљада људи који су очајнички покушавали да напусте Немачку и Аустрију.
Конференцију је сазвао у марту 1938. године председник САД-а Френклин Рузвелт и изазвао одушевљење америчких Јевреја. Како су припреме за конференцију одмицале, било је јасно међутим, да Британија, Француска и Сједињене Државе нису за даљу имиграцију и да Сједињене Државе, притиснуте изолационистичким и шофинистичким сентиментом, радије желе да земље Латинске Америке подигну своје имиграционе квоте него да то саме учине. Британија је заузела став да ће учествовати на конференцији само ако се не буде разговарало о Мандату над Палестином, а Француска је тражила да се седнице држе далеко од очију јавности. У Сједињеним Државама, анкета објављена у часопису Fortune у јулу 1938. године, показала је да скоро 68% анкетираних верује да „У оваквим условима, требало би да се трудимо да их [избеглице] задржимо ван наше земље”. Мање од 5% Американаца је подржало подизање имиграционих квота.
На самој конференцији, састале су се тридесет две земље и договориле су се да не учине ништа. С обзиром на то да су Британија, Француска и Сједињене Државе одбиле да саме предузму неке кораке, друге земље су одбиле да учине више. Аустралијска делегација је неславно изјавила да „пошто ми немамо стварни расни проблем, нисмо вољни да увозимо један тако што ћемо подстицати било какву шему широке стране миграције.” Голди Мејр, која је пратила конференцију у име Јишува, јеврејске заједнице у Мандату над Палестином, није чак било дозвољено ни да се обрати делегатима.
